Suština pasijansa je preseljena na drugu adresu:

www.sustinapasijansa.info

Tako je moralo biti.

Sve je uredno preseljeno. Na ovoj instanci bloga će ostati stari prilozi još neko vreme. Inače, redirekcija će preuzeti vaše zahteve počev od ponedeljka, 14. maja u prepodnevnim satima. U međuvremenu, savetujem da osvežite svoje obeleživače sajta.

Na novoj adresi nastavljamo u uobičajenom ritmu, mada možda i uz neke novosti o kojima ćete saznati uskoro. U međuvremenu, molim za vaše strpljenje ukoliko u sledećih dan-dva dođe do nekih neželjenih situacija ili, nedajbože, zastoja. Reč je o podešavanjima dodataka za blog koja će pomoći da sve radi kako treba.

Idemo dalje!

Kako vam se čini živa verzija?

Danas selidba sa starog na novi server. Švedski standard menjam mormonskom pouzdanošću. Za to vreme, svet se i dalje okreće.

Pa kako vam se čini nedelja iza izbora? Jeste li već napisali neku parolu na čelo?

Ja sam lud i tim se dičim
to ne može biti svak’!
Jer poludeh zarad vlasti
a nek’ raju jede mrak.

A onog malog što je izradio fond za talente još nisu uhvatili. Catch me if you can…

Ako je nešto nevažeće, ne znači da nije važno.

Beli listići su prešli cenzus, ali majmuni to odbijaju da razumeju kao poruku.

Srećan vam Dan bezbednosti!

(…vi put.)

Najbolja sećanja su posledica najluđih ideja.

Problem je u tome što takve ideje ne smete preporučivati svojoj deci…

Jako interesantna stvar se dešava: učestali su komentari koji Josipa Broza Tita nazivaju lopovom.

Valja ukazati na grešku u razmišljanju.

Pretpostavljam da su oni koji Broza nazivaju lopovom nisu ukapirali da carevi ne mogu da budu lopovi. Neko ko ima sve što poželi ne može da dospe u status lopova, samim tim što kod takvih ljudi ne postoji razlika između posedovanja nečega i doživotnog raspolaganja i uživanja u nečemu.

Biće da su tu kvalifikaciju prosuli ljudi koji su rođeni nakon što je Broz živeo. Mi stariji se sećamo.

Gledam se neko jutro u ogledalo i vidim:
BRUCE LEE!
Nemoguće! Protrljam oči, kad ono:
ELVIS PRESLEY!
Zalijem se hladnom vodom kad –
MICHEAL JACKSON!
Zbunjen totalno… I onda mi kliker upali.
Na kraju sam shvatio:

…KOJA SAM JA LEGENDA!!!

(tnx Tosha)

Nego, kad malo bolje razmislim, ljudi su u pravu:

Ako imate vremena, pročitajte diskusiju ispod aukcije u kojoj je jedan list papira dostigao cenu od 3.501 din.

Insert:

Pitanje člana
المتأنق، وآخر سعر للبيع منها ورقة A4 إلى؟ جدي لديه حقل نفط بحيث المال ليس هو المشكلة. تحية من المملكة العربية السعودية.

Odgovor prodavca
Pozdravite dedu i recite mu da spremi dizel, evro dizel tačnije, pa ukoliko pobedite, prihvatam da mi platite u litrama ED ali po veleprodajnoj ceni na svetskom tržištu, ukoliko Vam to odgovara, ukoliko ne onda dinari i to srpski.

Pročitaj članak o zavisti. Pročitaj još jednom. Izvuci zaključke. A onda razmisli kako ćeš vaspitati svoje dete.

Beše davno kad sam provalio da reći “ne znam” završava moralnom pobedom.

Beše nešto skorije kad sam naučio da radost zbog tuđeg uspeha predstavlja najčistiji oblik zadovoljstva.

A sasvim nedavno sam došao do saznanja da je život tako prokleto jednostavna i udobna stvar onda kad više ne moraš da lažeš.

U subotu uveče, preko čaše bermeta, bio sam optužen da pričam odveć intelektualne viceve. Bemti, takvu kvalifikaciju nikad nisam popio,. Evo vica, pa sudite sami.

—

Vodi se razgovor između kustosa galerije i Bajre, čuvenog fotografa.

– I vi velite da se ova vaša fotografija zove “Mujo u Zenici”?
– Upravo tako.
– Aha… A ko je onda ova gola ženska osoba na slici?
– To je Fata.
– A ovaj što leži go pored nje je, naravno, Mujo?
– Ne, ne! To je Ibro!
– Pa kakav sad Ibro? A gde je Mujo?
– Kako gde je! Pa u Zenici!

Imalo bi šta još da se kaže, ohoho! Mada, dovoljno je i ovoliko dok vi sad prebirate po starom ili novom blogu, ko zna kom. Upamtite: to je samo pusta tehnika koja ne čini nikakvu suštinu. A mesto na kome se Suština pasijansa objavljuje samo je predispozicija. To sa suštinom, u pasijansu ili mimo njega, nema osobito važne veze.

Prijatan ručak vam želim.

Možda i ne bude bolelo, ali ubi me sramota zbog tog trikoa.

“Zašto se petljaš sada ovde? Šta radiš sa tim fotoaparatom? Beži odavde! Slikaj kad bude gotovo!”

Samo Jasna zna kako to iuzgleda živeti sa ludakom. Odajte joj priznanje na taktu i strpljenju. Ama, pomogao bih joj kad bih znao kako – što je teško s obzirom na to da sam ja glavni negativac u priči…

Uglavnom, subotnje veče je prošlo u druženju sa uskim krugom prijatelja, ovog puta u našem domu. A kad je Jasna dobro raspoložena za neku prigodu kao što je to bio slučaj tokom popodneva u pripremi za goste, onda tu ima raznih hedonističkih cirkusa. Njene sezonske sveže salate su legendarne. Ne verujete? Poverovaćete kad vidite ovo:

(pogledaj veću fotografiju)

Može li prostije? Paradajz, krastavci, crne masline, sjenički sir, rukola i maslinovo ulje: jakog li recepta! Mere: od otprilike do međutim; od odokativnog do kako vam se čini plus kapljica; i nadasve, od koliko smo gladni do koliko čega ima…

Presuda: mišn akomplišd.   Mada… Iako je jasno gde se nalazi fokus, prednosti nisu baš najjasnije svima koji prođu tuda. Pravi cilj fotografisanja hrane, osim dokumentarnih svojstava, upravo jeste to da vam procure sline. Meni kao žrtvi svakodnevnih bahanalija svakako nije lako, pogotovo zato što sam subjektivan u ovenjivanju, ali šta se tu može.

Idemo dalje: hrana je beskonačno velika tema za slikanje…

Spravica koju je Frampton iskoristio (a Bregović nabavio mesec dana po izlasku albuma Frampton Comes Alive!) naziva se talk box. Zvuk se kroz cev prenosi u usta izvođača i onda mimika odradi svoje, pa zvuči kao da gitara govori.

Uzgred, postoji jako zanimljiva priča o tome kako je Peter Frampton dobio nazad svoj crni Les Paul Custom, isti onaj koji se vidi na omotu albuma Frampton Comes Alive,  nakon što ga je jedan fan pronašao u rukama nekog lokalnog muzičara na karipskom ostrvu Kurakao i odmah kontaktirao Framptona kad je prepoznao instrument. Svi su mislili da je gitara uništena u požaru teretnog aviona koji se 1980. godine srušio po poletanju sa aerodroma u Karakasu.

Mali je svet. Ovolišni. Gledao sam u tu gitaru sa omota ploče danima. I sanjao da imam sličnu gitaru. To mi se nikad nije ostvarilo. Sad više nije ni bitno. ali, koliko su taj album i, posebno, ta pesma uticali na mene, to je teško opisati. Postoji neka božanska pravda što je ta gitara opet u Framptonovim rukama. Ko zna, možda ga to motiviše da napravi opet nešto zanimljivo. Dešavalo se već u istoriji rock’n'rolla…

Sadržaj koji sledi nije prikladan za mlađe od 18 godina. A ostalima ničemu ne služi

What we’ve got here is failure to communicate
Some men you just can’t reach…
So, you get what we had here last week
Which is the way he wants it!
Well, he gets it!
N’ I don’t like it any more than you men

Look at your young men fighting
Look at your women crying
Look at your young men dying
The way they’ve always done before

Look at the hate we’re breeding
Look at the fear we’re feeding
Look at the lives we’re leading
The way we’ve always done before

My hands are tied
The billions shift from side to side
And the wars go on with brainwashed pride
For the love of god and our human rights
And all these things are swept aside
By bloody hands time can’t deny
And are washed away by your genocide
And history hides the lies of our civil wars

D’you wear a black armband
When they shot the man
Who said “peace could last forever”
And in my first memories
They shot Kennedy
I went numb when I learned to see
So I never fell for Vietnam
We got the wall of D.C. to remind us all
That you can’t trust freedom
When it’s not in your hands
When everybody’s fightin’
For their promised land
And

I don’t need your civil war
It feeds the rich while it buries the poor
Your power hungry sellin’ soldiers
In a human grocery store
Ain’t that fresh
I don’t need your civil war

Look at the shoes you’re filling
Look at the blood we’re spilling
Look at the world we’re killing
The way we’ve always done before
Look in the doubt we’ve wallowed
Look at the leaders we’ve followed
Look at the lies we’ve swallowed
And I don’t want to hear no more

My hands are tied
For all I’ve seen has changed my mind
But still the wars go on as the years go by
With no love of god or human rights
‘Cause all these dreams are swept aside
By bloody hands of the hypnotized
Who carry the cross of homicide
And history bears the scars of our civil wars

We practice selective annihilation
of mayors and Government officials for example
to create a vacuum
Then we fill that vacuum
as popular war advantage
Peace is closer

Prava fora bi bila ako postoji i nastavak.

Ponekad se namesti samo od sebe i ne morate da uradite baš ništa osim da škljocnete.

Tokom šetnje, namestih se na nekakvom sajmu nauke koji su vodila deca iz srednjih škola. Dobra ideja, moram da priznam: o nauci se tako malo misli da je to pomalo mučno. Propagiranje nauke je nešto što bi moralo da se radi češće, intenzivnije i na svaki način zabavnije (ko se seća TV emisija Dejvida Belamija i Magnusa Pajka, zna o čemu pričam). Tek, namestilo mi se tamo par kadrova i posle mije bilo žao što nisam znao za sajam i ranije došao da vidim i slikam više. A kad meraklijski hvatate sadržaj, onda nema puno brige. Poput ove fotke, koja je celi kadar:

(pogledaj veću fotografiju)

Nije tu bilo prevelike priče: cela scena je bila u senci pa nisam imao muke sa svetlom; otvorio sam blendu do krajnjih f/1.4 pa sam suzio polje fokusa na najpliće moguće. Posle pri konverziji iz RAW formata samo sam izveo jasnoću i vibrantnost boja, a usput malo pojačao kontrast – i to je bilo sve.

Presuda: mišn akomplišd.   Jednostavna izvedba, tek trivijalno zadržavanje u postprodukciji, to je ono čemu uvek treba težiti. Ovo je dobra empirijska škola: sasvim malo truda, toliko da svako može da ga pruži; održavanje ideje što bliže originalnoj; upošljavanje opreme da sačuva vreme. I to je to.

Velim, valjalo bi da dam sebi u poseban zadatak da bar jednom napravim ovakvu fotku, ama šta god bilo pred objektivom. I nije bitno da to ispadne neka tzv. važna fotka, nego prosto neki zapis koji je prosta rečenica. Jednostavnost je lepa osobina svakog bavljenja.

Može o pesmi da se priča mnogo, ali većina važnih stvari je već pomenuta na Vikipediji, pa vašoj pažnji preporučujem to štivo.

A verziju od Metallice ću da vam prepustim obaška. Nisam je se ni setio kad sam krenuo da kačim ovu pesmu. Naaah…

Baš se nauživao. Voli čovek brzinu, pa to ti je.

Može li se fotografija načiniti iz glave? Izgleda da može.

Bilo je pometnje u toku kasnog popodneva: imao sam plan da izvedem jednu davno planiranu foto-sesiju po okolini, ali časak pre nego što je trebalo da se uputim, imao sam problema u računaru: grafička kartica je ispustila plemenitu dušu i nimalo plemenit miris paljevine. Kada se ispostavilo da druge štete osim spaljene kartice nema, bilo je već kasno da krenem napolje, a bio sam oznojan kao da sam proveo dan na vrelom asfaltu…

Ta figura “na vrelom asfaltu” me je podsetila na jednu nedavnu fotku kojoj sam hteo da se vratim. Zadao sam sebi zadatak da od trivijalnog škljoca napravim magičnu fotku za razglednicu Kikinde. Mogu li ja to, zapitao sam se i dao na posao. Dvadesetak minuta kasnije, dobio sam ovo:

(pogledaj veću fotografiju)

Ova fotka je blaga rekonstrukcija jedne razglednice iz doba kada se u drugom planu nije nalazio ćorsokak (tj. početak pešačke zone), nego je umesto asfalta tu postojala žuta kocka niz dugu ulicu koja blago savija udesno, pa ulevo da bi obišla pravoslavnu crkvu (drugi toranj; prvi pripada katoličkoj crkvi). Imao sam neku razglednicu, ko zna koliko staru, na kojoj su boje od dugih godina otišle do vraga, pa se pretvorile u žute i zelene. Jako sam voleo tu sliku. Ni sam ne znam kako i zašto, šetajući prekjuče, stao sam (izgleda) na tačno isto mesto, ispred Sretenovićevog foto-studija (da li je to Vladin deda Vasilije bio autor stare fotografije? Zbilja ne znam) i štriknuo scenu pred sobom, ne razmišljajući osobito. Trik u ovoj priči je u tome što osnovna fotka koju sam uslikao nije ni za đavola:

Ajd’ kanta za smeće dole desno i deo točka bicikla dole levo; nego te žice, ima ih po celom gradu i strašno smetaju. Obaška, još nije bio zlatni sat, sunce visoko, boje isprane i kontrasti prejaki (ovde su još i umekšani). Valjalo je zasukati rukave, pa klonirati, brisati sa kontekstualno osetljivim alatom, krpiti, prelivati… To traje, a ja po pravilu nemam toliko strpljenja.

Ali, ovog puta mi đavo nije dao mira. Mogu li ja to, zapitao sam se i krenuo da čeprkam po presetima među kojima kao da sam ranije video jedan koji mi odgovara. Kad sam našao šta mi je bilo po volji, toliko sam bio ushićen da čak nisam skidao žice sa polazne fotke, nego sa one na koju sam aplicirao preset po imenu Summer Haze… A onda, kad sam se vratio iz Foto-radnje u Svetlosobu, pa još malo doterao neke sitnice, dodao sam preset iz Lomo familije, malo pojačao efekat vinjete i gotovo glasno uzviknuo kad sam skoro-pa-prepoznao onu staru fotku koju sad imam samo u sećanju. Rezultat vidite gore. Razmišljao sam da dodam sloj koji asocira na habanje, pa da umekšam sliku tako da se boje malčice razliju, ali sam ipak odlučio da to ne činim: jednog časa je bilo jasno da je fotka gotova i da odatle mogu samo da degradiram ono što sam postigao. Jedina razlika koju pamtim je ta da su ovde linije oštrije, vinjeta štogod tamnija (ali ko može da odoli) i detalji očigledno drugačiji, ali nema veze: atmosfera je ista.

Presuda: mišn akomplišd.   Najpre, ispunio sam zadatak da izvedem atmosferu na sceni čiji uzor tek pamtim, što ponekad baš i nije tako lako. Drugo, bio sam dovoljno strpljiv da od lošeg kadra napravim prihvatljivu scenu vrednu prikazivanja. I najzad, rezultat mi je popravio raspoloženje nakon što mi se plan za foto-sesiju pokvario zbog banalnog, ali ozbiljnog razloga. Veoma sam zadovoljan ovim foto-danom.

Idemo dalje; još samo hiljadu ideja da realizujem, pa ću napraviti pauzu.

Sledećih nekoliko dana, bavićemo se nekim dragim melodijama iz sedamdesetih.

Koliko volim Steely Dan, to znaju svi moji prijatelji. A kako mi je upravo palo na pamet da bi naslov i tekst ove pesme mogli da se apliciraju kao ilustracija u današnji politički život Srbije, to mi uopšte nije jasno.

Evo, pa čitaj. Eh, Geršvine, Geršvine…

Do It Again

In the mornin’ you go gunnin’ for the man who stole your water
And you fire till he is done in but they catch you at the border
And the mourners are all singin’ as they drag you by your feet
But the hangman isn’t hangin’ so they put you on the street

You go back, Jack, do it again, wheels turinin’ ’round and ’round
You go back, Jack, do it again

When you know she’s no high climber then you find your only friend
In a room with your two timer, but you’re sure you’re near the end
Then you love a little wild one, and she brings you only sorrow
All the time you know she’s smilin’, you’ll be on your knees tomorrow

You go back, Jack, do it again, wheels turinin’ ’round and ’round
You go back, Jack, do it again

Now you swear and kick and beg us that you’re not a gamblin’ man;
Then you find you’re back in Vegas with a handle in your hand
Your black cards can bring you money so you hide them when you’re able
In the land of milk and honey you must put them on the table

You go back, Jack, do it again, wheels turinin’ ’round and ’round
You go back, Jack, do it again

A onda je neko konačno primetio da je najava objavljena samo jedan dan nakon 31. marta…

Jedna od najstarijih preporuka za lovce na zanimljive scene za fotografisanje glasi: “Hodaj ulicom i drži fotoaparat u pripravnosti”.

OK, lud dan je pretekao; juče je Valex svratio do Kikinde, a šta je bilo pre, za vreme i posle posete, ovog puta ćemo prećutati. No, šetali smo tako sa svojim zverinama o ramenu, kad ispred najodvratnije kineske radnje u gradu naiđoh na ovu scenu:

(pogledaj veću fotografiju)

Bilo je i ranije situacija u kojima sam mogao da snimim neki vanredni detalj, ali nisam to učinio – ponekad zato što fotoaparat nije bio pri ruci, a ponekad zato što mi je bilo mrsko da se pozabavim. E, pa dovraga: najteži korak u procesu dobijanja fotografije je odlučivanje. Ovog puta nije bilo govora da propustim scenu. Međutim, i pored očiglednog zicera, napravio sam par grešaka: opet sam napravo previše tesan kadar. To mora da se kazni. Ali, sve drugo je dobro, čak je ovaj preset legao k’o dupe na nošu…

Presuda: mišn akomplišd, ali sa tačkicom.   Ponavljam sebi već godinama: “napravi širi kadar, napravi širi kadar”. To je bitno kako bih mogao da prilagodim kompoziciju vrsti obrade; da sam slušao pamet, sad ne bi gornji levi točak bio unutar vinjete, što je glavni faul na ovoj slici. No, imam jedno mršavo opravdanje za ovu priliku: krenuo sam u šetnju samo sa prime objektivom 50 mm – to je bio jedini način da se primoram da se bolje posvetim tom neverovatnom staklu. Imao bih šta da pričam na tu temu, ali to bi bilo previše za digresiju. Tek, morao sam da se udaljavam da bih izveo neke kadrove, što izaziva usporenje, a to opet dovodi do dodatnog razmišljanja; a to je uvek dobra stvar. Pa eto, naučio sam nešto, a to je parametar jači od načinjene greške, zato i pozitivna presuda.

Treba da nastavim sa tim šetnjama u namerno ograničenim uslovima za fotografisanje. I da znate, tako će i biti, koliko ovog vikenda. Moram ovladati tim staklom; još nisam.

Znam da mi niko nije uzimao meru kad ju je pravio, al’ stvarno mi ona najbolje “čučne”.

- Dušo, je l’ ti ove čarape idu na pranje ili… Gde si, bre? Ah, da. Je l’ ti ove čarape… Ti, bre, stvarno nisi normalan! Ti si stvarno… Ti si zreo za… za… Za ludnicu si, bre, zreo.

- Što?

- Pa ni raspremili se nismo, a već si zaseo.

- Pa, znaš da me stislo na putu. Sad mi se otvorilo.

- Ma, nije to, nego si i laptop poneo sa sobom. Dva dana ne možeš da sastaviš, bre, bez računara. Dva dana, bre, ej!

- Zar nije tri? Nisam brojao, ali bilo je tri…

- Nije. Jesi li kod mog oca petljao sa onim fajl serverom i onim njegovim div-iksovima?

- Al’ to se ne računa.

- Kod tebe se sve računa. ‘Ajde, bre, ustaj odatle. Ima i nas drugih kojima je stiglo. I šta sad kucaš tu?

- Pa… Nešto…

- Nije valjda da… Pa ti kucaš ovo što mi sad pričam!? Za onaj tvoj blog!??!?

- Nije moj, dušo. Grbin je. Već sam ti pričao o tome…

- Ti si, bre, idiot neopevani. Gde mi je telefon? Koji beže “Lazin” broj telefona? Nešto… Aha, tri, šest, jedan, nula, tri šestice, beše…

- Tri osmice, dušo.

- Da, tri osmice. Al’ neću njih. Zvaću tvoju kevu.

- E, daj nemoj nju. Evo, izlazim. Samo da upišem naslov…

Kažu da je to bila slučajnost. Takođe vele: da se ta slučajnost nije desila, verovatno bi ta grobnica još bila neotkrivena.

Danas je 138 godina od rođenja čuvenog istraživača koji je pronašao Tutankamonovu grobnicu: Howard Carter, engleski arheolog i egiptolog, rođen je 9. maja 1874. godine. A tim povodom, Google je spravio prikladan doodle.

O faraonu Tutankamonu, koji je vladao pre oko 3300 godina, ispričano je mnogo toga, mada postoji više hipoteza nego činjenica. Tek, nije se pouzdano ni znalo da li su tačni mršavi zapisi koji su nađeni pre nego što je sama grobnica otkrivena. Smatralo se čak da je Tutankamon mitska ličnost, jer “već bi mu se znalo groba da je zaista postojao”. Karter nije verovao u to i čak je tvrdio da je na tragu otkrića, mada je uglavnom tražio na pogrešnim mestima. Prema priči koja nije verodostojno potvrđena, do otkrića je došlo slučajno, kada je jedan od predradnika pao sa konja i propao kroz odron peska za koji se ispostavilo da predstavlja zatrpani ulaz u nepoznatu grobnicu – i to baš onu koju je Karter godinama tražio. Bilo je to u novembru 1922. godine i do danas se smatra najvećim pojedinačnim otkrićem u istoriji egiptologije.

Posebna zasluga čuvenog egiptologa je i u tome što se odupro pokušaju svojih engleskih finansijera da barem deo blaga, “po zasluzi nalazača”, bude prenet u Britanski muzej. Sve je ostalo u Egipatskom muzeju u Kairu, kao što je i trebalo da bude.

Bio sam u prilici da vidim to blago kada smo boravili u Egiptu 2007. godine. Rado bih da vam opišem to, ali zaista ne vredi da pokušavam – već sam probao i bilo je neuspešno. Ne vrede ni knjige ni dokumentarci ni priče: želim svakome da jednom u životu vidi piramide na platou Gize svojim očima, a onda da se dotuče u Egipatskom muzeju, i to baš u krilu od 14 soba u kojima se nalazi blago iz tutankamonove grobnice. Susret sa tom posmrtnom maskom je doživljaj koji prestavlja nešto veoma posebno, veoma lično i neuporedivo sa bilo kojim drugim iskustvom.

Danas slušamo jednu od klasičnih bajki kakve Metallica ima običaj da priča.

Jugo u tom spotu je prosti bonus koji čini prilog istoriji automobilske industrije. Ako ste ikad proveli duže od 60 sekundi na zadnjem sedištu Juga po sunčanom danu, onda izvesno znate o čemu pričam.

Kako mogu biti nacionalist, ja sam bio prvak sveta! (Mate Parlov)

Metallica je bend koji se bavi podvrstom pop muzike piktoresknog naziva heavy metal. Ovo je kondenzovana definicija koja Metallicu smešta u njeno prirodno stanište i postavlja granice očekivanjima. Pop muzika jeste forma zabave, kao cirkus ili fudbalska utakmica. Njen cilj je da maksimalno približi koncertno izvođenje obliku u kojoj se publici predstavila na nosaču zvuka, jer je upravo tačna reprodukcija ono što publika očekuje, pošto je to preslušala, to joj se sviđa i to želi ponovo i ponovo da čuje. Heavy metal, kao podvrsta popa, uzima tvrđu formu i kroz muziku i kroz teme kojima se bavi, čime može da zavara kako nudi više od popa po definiciji (ekstreman primer je bend Queensryche, koji su čak ponekad zvali intelektualni heavy metal).

Postavlja se pitanje zašto bi onda iko želeo da ode na koncert pop muzike ako to što će na koncertu čuti zapravo već ima kući i preslušao ga je puno puta, što bi trošio novce za nešto za šta ih je već jednom potrošio? Generalnog odgovora nema: Madonna nudi sasvim jedno, a Đorđe Balašević sasvim drugo.

Metallica nudi sasvim treće, a koje logično proizilazi iz činjenice da je taj bend prvak sveta u heavy metalu (prvacima sveta ih čini statistički veoma značajan broj lepih melodija, što je večita alfa i omega posla kojim se bave). Koncert Metallice garantuje veliku masu ljudi, topli ugođaj krda, raspojasanost u kojoj nema ni krivice ni loših namera: možete se derati, skakati, bacati smeće gde god hoćete, udarati, polivati pivom, konzumirati psihoaktivne supstance – a sve to pod budnim okom obezbeđenja i države na konjima i pod teškim oklopima. Sve je dozvoljeno: od sovjetskog huliganskog zvonjenja na vrata uz potonju bežaniju, do totalne petooktobarske destrukcije Skupštine sa elementima teške krađe. Ništa od navedenog, naravno, ne morate činiti, ali će vam onda biti dosadno, što ste kog vraga uopšte dolazili?

Beogradski koncert Metallice je doneo sve pobrojano, tako da ga možemo nazvati potpuno uspešnim. Iz zvučnika je dopirala do te mere tačna replika muzike sa nosača zvuka da – zaista, ali zaista bez ikakve ironije –imam utisak kako Metallica ne svira na plejbek samo zato da bi se sutra moglo pričati o tome kako je pevač pogrešio ovaj ili onaj stih (desilo se i u Beogradu, naravno, u sred pjesme za muvanje cica poznatijoj kao Nothing Else Matters). Deca su se udarala, skakala, i tako redom. Mišn akomplišd.

Reći ću koju i o tehnikalijama, valja se. Koncert Metallice predstavlja potpuno krutu formu (spominjano poređenje sa cirkusom ili fudbalom nikako nije slučajno i značajno je tačnije nego što možete i da zamislite), u kojoj se tačno zna gde se ko i kada na bini nalazi, koje se pesme izvode i kada. Pevač (i gitarista) James Hetfield je vokalno zaista odličan – nisu to nikakve operske arije, naravno, ali nije bilo baš nikakvih pucanja glasa, a treba se drati dva sata (ovo izdvajam jer je teže pevati nego svirati ono što je postprodukcija nosača zvuka peglala danima). Jedini problem koji Metallica ima na koncertu su sola. To je nerešivi problem tehničke prirode – njihov ne preterano inteligentni (da se blago izrazim) gitarista Kirk Hemmet u solima besomučni izrabljuje efekat koji zvuči kao vah-vah. E, taj efekat se ne čuje, niti se može čuti, na otvorenom, zvog čega se praktično soliranje nije čulo. Tri video bima su prenosila koncert udaljenim obožavaocima, uz povremene i veoma zanimljive real-time efekte. Pirotehnička pomagala (mini vatrometi i pljuckanja vatre) su bila veoma ograničena i sačuvana za nekoliko poslednjih pesama, dok su laseri korišćeni samo tokom jedne pesme.

Dva sata je Metallica izbezumljenim fanovima nudila razloge za zabavu. A onda je došla na red pesma One (nadrealna priča o čoveku koji je stao na minu i tako ostao bez obe ruke i bez obe noge, oslepeo i onemeo i ogluveo… i preživeo. Jedini način koji mu je preostao da komunicira sa okolinom je Morzeova azbuka koju izvodi udarajući glavom po jastuku), koja je počela uz postprodukcione zvuke helikoptera, mitraljeza i eksplozija, praćene odgovarajućim salvama pirotehnike na bini. Dim koji se podigao iskorišćen je da se kroz njega puste laseri tokom trajanja pesme. Sa moje tačke gledišta bio je to jedini svetli trenutak koncerta, momenat koji je bio vredan dolaska, trenutak u kome bend konačno zauzima stav, gde svim salonskim filozofima, Ćosićima i Vukadinovićima zemlje Srbije, Merkelovima, Bušovima i ostalim Obamama velikih sila trlja na nos šta jesu geostrateške kontemplacije, teritorijalnosti i nadgornjavanja oko energije: obično sranje. Svako ljudsko biće bi moralo da ima obavezu da ode na koncert Metallice i odgleda uživo, iz prvog reda, pesmu One.

No upravo iz svega rečenog jasno sledi da je izvođenje pesme One objektivno najslabiji deo koncerta. Pesma se završava i bend brže-bolje ide dalje, da bi u sledećoj, poslednjoj, veseloj, skakutavoj pesmici Seek & Destroy sa vrha konstrukcije bili pušteni baloni (u najboljem Rolling Stones maniru) kao iskupljenje što su učinili da bi neko zbog njih mogao da se zapita.

Sve u svemu, svaka čast. Svaka čast radnicima Javnog Komunalnog preduzeća Beograd koji su već skupili frapantnu količinu đubreta koje je iza nas posetilaca ostalo, i svaka čast Metallici na dobroj zabavi koja nam je stvorila priliku da đubre napravimo.

Sad budite slobodni da me zamislite kao ono dete na odeljenju igračaka koje se oklembesi o maminu ruku i neće da ide dalje, nego njavrče dok mu ne kupe šta on ‘oće.

Što ti je svet komunikacija: još uvek volimo žice, pa to ti je. Samo što nema ko da ih očešlja, da nam ulice budu malo urednije…

U šetnji koju nisam davno preduzeo, ovog puta sam namerno sveo svoje mogućnosti na manju meru, jer sam se obezobrazio udobnošću tehnologije, a to je loše. Zato sam navrnuo objektiv od 50 mm i samo njega imao uz fotoaparat. Ishod: morao sam da se snalazim u situacijama koje sam inače uzeo zdravo za gotovo. I to se pretvorilo u dobar pristup: slike sam pretpostavljao teže, ali sa više pažnje i uz očigledno bolje kontrolisane rezultae. Poput ovog:

(vidi veću fotografiju)

Nisam mogao da odolim ovom metežu žica: toliko je ružno da iz toga, zapravo, izvire nekakva čudna lepota. Znam da je bizarno da tako opisujem ovaj metež, ali razumećete me. Našao sam da je baš tako lako slikati tim malim, besprekorno brzim objektivom. A svojstva u hvatanju svetla vidite i sami. Da, bilo je tu malo obrade, ali i “nule” su više nego prihvatljive. Imao sam primisao da krenem u neku tešku obradu, da angažujem neki od snažnih preseta, ali nekako sam odoleo tom iskušenju; ovako je bilo bolje.

Presuda: mišn akomplišd.   A najvažniji mišn je ispalo to što sam napravio čestitu sesiju ograničenom žižnom daljinom. Ponoviću ovo prvom prilikom, i to u još sporijem tempu.

Idemo dalje.

Tokom pisanja ovog teksta nijedan član RIK nije povređen… fizički. Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ljudima upravo željena, pre svih Marku Blagojeviću

U Belimarkovićevoj 9 11000 Beograd (broj telefona 011/2851 825) Zoran Lučić (zoran.lucic@cesid.rs), Marko Blagojević (marko.blagojevic@cesid.rs), Đorđe Vuković (djordje.vukovic@cesid.rs), Bojan Klačar (bojan.klacar@cesid.rs) i Ivo Čolović (ivo.colovic@cesid.rs) čekaju rezultate izbora. Počinje nervoza, već je 21:30. Marku zvoni telefon: „Da, draga. Jeste, dete treba da spava. Pa nisam ja kriv što vozaju kutije sa Kosova ravnog po Srbiji zemlji da prevrnu i da druga postanu brojanja. Ne, draga, nisam rad kavzi, nemoj tako, nit’ je rada odlazeća vlada, znaš da sam uvek bio pozitivan, no su radi OEBS posmatrači od dosade što ne znaju šta bi pa se nama na vrat okačili. Znam, znam, dete hoće da mu ja čitam strip o Mikiju Mausu. Hajde, pusti je još 15 minuta da gleda Nodija, onu epizodu kad Lukavi i Gobo pecaju korpe sa slatkišima. Ta je dobra. Hajde, ljubim vas, ćao!“ Slična situacija i kod ostalih. Nekako se rešavaju bede. „Ljudi, ja sam mrtav umoran. Nikad nisam bio van kuće posle 22h“, žali se Zoran, preuzimajući na sebe da kaže šta ostali misle. Svi klimaju glavom, dremovno, više nizbrdo nego uzbrdo. Baš tada, iz računara se čuju alarmi. Svi skaču, prilaze serveru. Mašina krcka pristigle podatke iz jedine CeSID-ove tajne, reprezentativnog uzorka, statističkom metodom Partial Parallel Vote Tabulation. „OK, gotovo. Odoh ja na konferenciju, vi palite kući“, kaže Marko petnaest sekundi kasnije.

Nedelja, 22:10 u stanu porodice Blagojević gospođa B. razgovara telefonom sa gospođom L. „Jeste, stigao je, evo pre pet minuta. Sad ga malo držim na ledu, više sportski. Dobar mi je, mada voli tu statistiku…“, kikoće se gospođa L. „Pa da, Zoran je fino vaspitan čovek. Ah, ti si imala sreće… Ovaj moj stalno nešto na televiziji. Slatkorečivo, bez zamuckivanja. I prefrigan je, jesi li primetila? Ima devet brojeva na ekranu, izlaznost ovde-onde, sada i pre četiri, i osam godina… ma on to razvuče na bar pet minuta. Zna minimum pet poluminutnih načina da kaže kako je broj X veći od broja Y. Otkud znam gde je sve to pokupio…“ „Hajde, hajde, draga. Znaš da on voli samo tebe i princezu“ „I statistiku, naravno. Ma znam“, uzdiše gospođa B. Vrata se otvaraju: „Hm!“ gleda gospođa B. Marka oštro, prekrštenih ruku, u stilu gospođe Jet Set Willy. „Dobro, lepotice, nemoj večeras, upao sam u akademskih 15 minuta. Idem da uspavljujem princezu“, šmugnu Marko u kupatilo. Gospođa B. se nasmeši i pomisli kako bi bilo baš dobro da mala brzo zaspi.

* * *

Par sati kasnije, nedelja je u noć do bubrega zagazila, 23:45. Skup bezuslovno najboljih ali samim tim i najskupljih radnih mesta u Srbiji, jedini posao koji bi se gospodaru DSS mogao bezbedno poveriti još od kada je izgubio vezanu ovcu u sred pokošene banatske livade, a pošto je odbio ponudu jednog jagodinskog muzeja kao suviše dinamičnu, grupa građana koja je direktno evoluirala iz puževa bez stopala (usput izgubivši plavu krv, u fundamentalnom sudaru sa republikonom koga je emitovao obližnji umorni lenjivac, čime je izgubila i pravo da nosi šešire), iliti u prevodu Republička Izborna Komisija… postoji.

„Opet stigli podaci za obradu“, kaže sekretar, posprdnog nadimka Drvobradi, pošto je bio prilično žustar. „Zar… ahm… već?“, pita član B. „Sačekajte malo… Vidite da se.. ahm… oporavljamo od prethodne… obrade. Član A je doživeo… ahm… šta ono beše… šta se ono stavlja na tortu… ahm… krem… ne… da… šlog.“ „Pa dobro, ali konferencija za štampu je za pola sata“, koluta očima sekretar. „Štaaaa, kako??? Aaaaaa“, začuo se tup udarac o parket. „Eto šta si … uhm… uradio. Polako … uhm… sa njim, udariće glavom u parket“, kaže član C. „Pa već je udario!“ „Uhm… nisam čuo… vidim da pada, ali nije još zveknuo… uhm… Aha, evo, jeste, pao je… Pa da… Šlog, kao i obično. Biće… uhm… u redu. Drvobradi, održi tu… uhm… konferenciju dok… uhm… sredimo člana B… pa i da odmorimo malo…“

„Dobar dan i dobrodošli. Na osnovu 0,22 promila glasačkih listića do kojih je Hajzenbergovim principom neodređenosti stigao foton elektromagnetnog zračenja vidljivog spektra, izlaznost na opštim izborima na izbornom mestu dvestaosam, bivšoj benzinskoj pumpi kompanije Mol, inače zatvorenoj zbog nerentabilnosti, u Mačkatici kod Surdulice do 10 sati je 5,6 posto, što je za 1,7 posto manje nego 2008. godine, za šta optužujemo slabu likvidnost obližnjeg rudnika molibdena, koji se u poslednje vreme koristi samo za povremeno molibdenije. Posebno napominjemo da nijedna mačka nije stradala tokom prebrojavanja glasačkih listića, koje je sprovedeno pod budnim nadzorom Zoohigijene. Nemate pitanja, doviđenja i vidimo se kako fotoni elektromagnetnog zračenja vidljivog spektra budu pristizali“.

Dubok naklon CeSID-u za sve što čini za nas!

Čudna, čudna stvar. Dobro spakovana i maestralno izvedena. Sve sa električnom violinom koja kao da je iz pakla doneta… Vašoj pažnji preporučujem ceo ovaj album. Meni mnogo znači jer me podseća na onaj furiozni koncert u Domu sindikata 2006. godine…

Kad pomisliš da ti je teško, pomisli na to da je nekome sigurno još teže.

Odrasli ljudi pa se igraju kornjačama, bože me sakloni, šta još neću videti…

Desilo se dvaput u razmaku od samo nedelju dana… Dok smo se Jasna i ja verali preko brda do vratnjanskih kapija, njeni roditelji su nas čekali u hladu pokraj polaznog mesta. Kad smo se vratili, videli smo kako se igraju nekom malenom kornjačom koja je prolazila tuda… Slikao sam je na dlanu, pa su je pustili. U nedelju smo otišli na okupljanje povodom slave kod poZZdravljača, kad njegova gospođa reče “Imamo novog žuću!” i donese da pokaže:

(pogledaj veću fotografiju)

Trebalo je da pretpostavim da je žuća neki gmizavac, vodozemac, torbar ili leteći stvor sa prirodnom kacigom, jer nema kod Irme puno prostora za trivijalne teme. Bilo je važno uhvatiti oštru fotku, što se tokom kretanja kroz potoke vina baš i ne smatra tako lakim zadatkom.

Presuda: mišn akomoplišd.   Oštrina strfljena, tekstura skoro opipljiva, tema zanimljiva. Nego, beži žuća, nisam nikad video kornjaču tako brzu. Nadam se da se ne greje previše.

Uzgredni trik kad radite nešto slično, šta god da slikate u ruci: postavite merenje svetla u tačci (spot metering) i izmerite svetlo u pozadini; posle uhvatite fokus na prednjem planu objekta slikanja – i to je to.

Dijalog je deo muzike i ljudi to osećaju.
Herbi Henkok (Herbie Hancock)

Posle tehničkih peripetija, evo i odocnelog teksta koji je trebalo da bude objavljen 30. aprila 2012. godine, kada se prvi put obeležava međunarodni dan džeza. Tada je ovaj post i napisan, ali nije mogao da bude objavljen. Znate već, Marfi nikada ne spava.

Ipak, zgodno se namestilo, s obzirom na to da se već neko vreme pripremam da ovde započnem “feljton” o džezu, odnosno istoriji džeza. I evo, uprkos visprenoj opasci i tačnoj konstataciji domaćina ovog mesta, Znam da ti je vreme najskuplji resurs, potrudiću se da ovaj ambiciozni komad odsviram kako treba, uz, naravno, podrazumevano sinkopiranje i improvizaciju. Uz priznanje da sam kao dečak pohađao muzičku školu u Somboru i učio da sviram trubu (podstaknut Gilespijevim muziciranjem, a ne razumevajući značaj časova solfeđa, zbog čega i danas žalim) pozivam vas na zanimljivo muzičko putovanje, bez obzira na to da li vam je džez blizak ili ne.

Meni se dopala konstatacija, ustvari iskreno u to verujem, da je džez snaga pozitivnih društvenih promena u čitavoj svojoj istoriji. Od svojih ropskih korena džez je moćan glas protiv bilo koje vrste ugnjetavanja, a danas je prisutan u svim kulturama. Sasvim dovoljan razlog da Unesko proglasi 30. april za Međunarodni dan džeza.

Nastaviće se…

Fantastična verzija! Ovo nas podseća: odlika velikih pesama je ta da je moguće napraviti obrade u hiljadu stilova, a one će i dalje ostati remek-delo.

Sledeće godine će biti dvadeseta godišnjica kako sam doneo jednu od važnih životnih odluka: da pratim politiku, da imam stav o državi, strankama i svemu ostalom, sa utopističkom idejom – da me više nikada ne iznenade.

Gornje priznanje o meni govori i više nego što bih želeo. Ne kajem se zbog te odluke, i ne odustajem od nje. Pošto sam zainteresovan jedino za demokratiju kao način uređenja države, logično je da me zanimaju demokratski izbori, kao vreme tokom koga se demokratija uživo izvodi.

Demokratija je uređenje države u kome žitelji države svojim glasovima, prelomljenim kroz prizmu statistike koja na velikom uzorku poprima snagu Arhimedove poluge za pomeranje Zemlje, rešavaju kritičan civilizacijski problem: kome dozvoliti da upravlja resursima. Kratko rečeno, demokratija je tranfuzija glasova upravljačima države. Demokratija je, naravno, i više od toga, ali ovo je potpuno ogoljena suština, jer se ostatak priče svodi na mehanizme koji sprečavaju da se jednom dati glasovi odmetnu od davalaca. Suštinski nema razlike između demokratije i demokratskih izbora.

Borislav Pekić u svojoj epohalnoj knjizi Godine koje su pojeli skakavci opisuje demokratiju u njegovom Savezu Demokratske Omladine Jugoslavije. Da ne širim priču, većina glasa protiv Pekića, i zatim tog istog Pekića izglasa da sprovede volju većine, upravo ono protiv čega je bio i tačno ono što u krajnjoj instanci dovodi do hapšenja cele grupe. Epizoda ukazuje da je demokratija nesavršena stvar, ali i dodatno potcrtava da bolji način upravljanja resursima nemamo jer isti taj Pekić, potpuno svestan da mu je demokratija donela ako ne celu robiju (koja je tada i ovde bila pitanje vremena) a onda sigurno dramatično otežavajuću optužbu za terorizam, e baš isti taj Pekić do kraja života ostaje svetionik demokratije. Rezultati demokratije mogu da nam se ne svide, ali nemamo drugi izbor. Ako demokratiju nemamo, ako demokratiju ne poštujemo, onda ništa nemamo, onda ništa ne poštujemo.

Civilizacijski je stav da je demokratija ozbiljna stvar, što dokazujemo (između ostalog i) činjenicom da je ne dozvoljavamo mlađima od osamnaest godina. Demokratija je procedura koja samu sebe poštuje: ako se rezultat demokratskih izbora ne poštuje, demokratije nema. Ovo proizilazi iz jednostavnosti definicije demokratije: ako po završetku izbora nad upravljačima državom ne izvršimo izabranu transfuziju glasova, demokratije nema. Zato uspeh demokratskih izbora, uspeh demokratije, ne možemo proglašavati u izbornoj noći, već tek onda kada se transfuzija glasova izvrši, kada se formira vlada koja je u skladu sa rezultatima demokratskih izbora, u miru sa demokratijom.

Definicija demokratije se praktično svakom svojom rečju sudara sa realnošću uređenja naše države. Upravljanje resursima jedne države je strahovita stvar, jedna od težih obaveza koje mogu da zamislim. Zainteresovani za upravljanje resursima ovde zato i ne vole da razmišljaju o tom poslu kao o obavezi, već kao o zasluženom pravu – što je gospodar LDP direktno i rekao u izbornoj noći. Razlika je očigledna: kada bi i pravo i obaveza bili hodanje, onda bi pravo bilo šetnja kroz Kikindu, a obaveza – penjanje na Prokletije. Takođe, zainteresovani za upravljanje resursima ovde su zapravo zainteresovani za posedovanje resursa (ova posedovna zainteresovanost je, naravno, alfa i omega korupcije. Ne zaboravimo Vericu Barać. Nikada ne zaboravimo Vericu Barać).

Izborna noć je kritičan period, to je vreme kada umor sustiže pa maske masovno padaju, to je jedino vreme kada možete nazreti šta je zapravo izabrano. Izborna noć je trenutak kada se sistem resetuje, što je bilo – bilo je, dobijeni glasovi su sveži i njihova je snaga najveća. Izborna noć je i trenutak kada se snovi sudaraju sa realnošću direktno, pred medijima, TV kamerama, milionskim auditorijumom. Želje se ostvaruju ili raspršuju. Praktično uživo, bez pomoći šminke i zaštitnog zida osoba za odnose sa javnošću, zainteresovani za upravljanje resursima države moraju da se suoče sa Istinom. Jer rezultati demokratskih izbora to jesu: istina sa velikim I, jedina stvar koju demokratija ima, jedina stvar koja demokratija jeste.

U našem slučaju, izborna noć je vreme u kome počinje procedura ubijanja demokratije njenim svođenjem na predizborne želje. Zato je prirodno da gospodar SPS osvoji svaki sedmi glas i kaže da će baš on biti komandant upravljanja resursima (skraćeno: predsednik vlade). Zato nikoga ne čudi da gospodar poraženog DS snažno zatvara oči i odlazi na spavanje, bežeći od potrebe da zaurla i prokune sve te idiote koji nisu glasali za njega i njegovo, ostavljajući svoje potčinjene da obave taj prljavi posao, kondenzovan u rečenici  pobednika lokalnih beogradskih izbora, aktuelnog gradonačelnika Beograda: „Ako Tadić ne pobedi ni mi nismo pobedili“. Zato je logično da televizija B92 ni jedan jedini put ne kaže ko je na izborima pobedio. Zato je za očekivati da vajni politički analitičar nekoliko puta napadno koristi frazu predsednik Tadić.

(Da se malo opustimo pred furiozni zaključak: zato se čovek malo nagne ka televizoru kada novinarka, sedeći u prostoriji sa šest muškaraca, izjavi: „Gospodo, prošla je ponoć, deca spavaju, hajde da budemo kreativni“).

Rekoh, i da ponovim: u našem slučaju, izborna noć je vreme u kome počinje procedura ubijanja demokratije njenim svođenjem na predizborne želje. Zato je normalno da niko ne kaže da postoji samo jedan demokratski put, koalicija pobedničke SNS sa poraženom DS, sa predsednicom vlade Jorgovankom Tabaković na čelu, jer takvi su rezultati demokratskih izbora, jer je to volja većine, jer je to demokratija. Kao Pekiću nekada, meni se to ne dopada, ni Krkobabiću se to ne dopada, ni Đilasu se to ne dopada, ni mom bratu Goranu se to ne dopada, ama može baš nikome da se ne dopada, ali jedino to je demokratija.

Tako nam je to. Baš kao što nijedan od šest muškaraca nije ni trepnuo na izvanrednu posleponoćnu ponudu, tako ni demokratski izbori koji su održani 6. maja 2012 godine neće uspeti, jer će nedvosmisleno pokazati da država Srbija nije demokratska država.

Ako smo hteli nešto više, što je nezreo zahtev, probudili smo se u istom u čemu smo zaspali.

Ako smo gledali da sačuvamo svoje mišljenje za sebe, što je protiv očekivanog egzibicionizma,  makar smo pokazali doslednost.

A ako smo išta naučili, što naivni svet od nas očekuje, tada smo pokazali da nam pouke ne znače ništa.

Od svega po ništa: to su dobici za nas ostale.

Svakako vredno pažnje. Skidam kapu na strpljenju.

Od svog ludila u spoljnom krugu pakla, ja sam tokom Đurđevdana imao bogat foto dan. U inat svima.

Malo sam mlatarao okolo, malo slikao oblake, malo kaktuse, malo Kaću koja mi je pozirala veštinom kao da je išla na kurs za manekene… A beše i materijala za arhivu za blisko društvo, jer smo stigli i do poZZdravljača, koji je okupio društvo povodom slave, kako on to sam voli da kaže. Nije da nije, iz sve četiri sesije iz prethodnog dana imam fotke vredne objavljivanja u projektu “jedna na dan”, a to uobičajeno znači da sam ja sad na slatkim mukama…

Da ne bih izigravao Buridanovog magarca, trudim se ovog puta da izdvojim prvu fotku koja je “pozirana” i u kojoj sam imao jasan cilj da izolujem prednji plan od pozadine. Elem, prošlo je već dovoljno vremena otkad imam DSRL u rukama i takav zahtev bi morao da mi pređe u rutinu. Upućen sam da u dvorištu imamo tek procvetali kaktus i to je bilo dovoljno.

(pogledaj veću fotografiju)

Zapravo, nema tu neke nauke. Pobrineš se za režim blende i odmah postaviš najveći mogući otvor; nađeš kadar, škljoc, izvezeš na računar, središ malo tokom konverzije i to je to. Ovde sam malčice očijukao i sa činjenicom da je prvi plan u senci, a pozadina na suncu, što je zamalo zasmetalo prilikom fokusiranja, ali to sam već rešio merenjem u tačci – dakako, na crvenom cvetu. Obrada je bila minimalna i svela se na par trivijalnih koraka: malo tešnji kadar, malo pojačanje jasnoće i vibrantnosti, blaga vinjeta, stop, gotovo.

Presuda: mišn akomplišd.   Lako je tako, kad imaš šta i imaš čime. Obezobrazio sam se, mnogo mi je lepo što mogu da slikam onako kako donedavno nisam mogao i tek se privikavam na to; teško je kontrolisati veoma povećan stepen slobode i toleranciju na greške. Ali, kao što rekoh, to su slatke muke.

Bio je to dobar dan za foto-ludijanje. Idemo dalje. Život je sladak i valja ga živeti.

Ako ne verujete, proverite.

Kad fazani lete

Branimir Štulić

zašto tražiš karizmu u sebi, punjena ptico
mogućnost prosvijećenosti
razdvaja te u beskraj od žudnje za misijom
miris zemlje, koncentrični krugovi gluposti i neznanja, kao prstenje
ono dalje ne razumijem
izgleda mi da je mrtva straža

rekoh sebi
moj bože, koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve
koliko pokradenih misli iza koji ne stoji ništa osim mržnje, sujete, vlasti
i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare

i rijeka nije bila rijeka u samom početku
i nije nužno da ne bude ponornica do kraja
što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava
kad mrtvi fazani lete
a nijedan ne pada

I što se događa kad očajanje zahvati ljude
kad očajanje neumitno prelazi u kajanje
gledajući iz daljine konture na sceni
padaju mi na pamet vodene boje
umazane ruke brzo se peru

Da bi neko obećanje moglo biti ispunjeno, ono mora da bude prazno.

Samo preko naše mreže najnoviji mobilni telefon sa Paranoid platformom za samo 1 dinar. Uz tarifni paket od 15.000 dinara mesečno i ugovornu obavezu do kraja života.

Povoljni stambeni kredit. Ako ne uzmete, jurimo vas na motoru da se vratite. Kamatna stopa od samo 1,5% na godišnjem nivou. Do kraja meseca ne plaćate troškove obrade kreditnog zahteva, a do kraja godine ne plaćate glavnicu. Kamatna stopa je nominalna, eskontnu i da vam ne spominjemo, jer ni mi ne znamo razliku. Troškove obrade ćemo vam ionako nabaciti na ukupnu vrednost kredita, a samo nepismeni kao što ste vi ne kapiraju u čemu je fora sa glavnicom. Ah, da, obavezno je i životno osiguranje i pregled kod desetak doktora specijalista, čisto da vidimo koliko možemo da vas cedimo.

Samo preko ove TV-ponude možete nabaviti novi tiganj za pravljenje palačinki. Možda vi to i ne znate, ali se bojite da priznate sebi i drugima – to što mi vama sada pokazujemo jesu palačinke, štagod vi milili o tome.

Cigarete sa novom aromom, niskom količinom katrana i u novom pakovanju. Ali baš ove u ovom pakovanju će vam možda prouzrokovati probleme u bračnoj postelji, pa je bolje (ako ste muškarac) da uzmete ono pakovanje na kojem vas upozoravamo da ćete možda imati problema da zatrudnite.

Preparat za muškarce koji leči probleme muškarca u trenutku kada je potrebno da pokaže da je muškarac. Pre toga se posavetujte sa lekarom da li uopšte ima nade za vas ili vam je sadašnji problem nastao samo(?) od konzumiranja gore pomenutih cigareta.

Glasajte za našu izbornu listu i mi ćemo vam omogućiti nova radna mesta, pregršt stranih investicija, lepši kurs, dražu platu, miliju penziju, bolji standard. Ovo su samo predizborna obećanja. Ne mislite valjda da ćemo da ih ispunimo. E, baš ste nas nasmejali.

Jeste li odlučili kakav ćete doprinos dati  – ili ste ga već dali – ovogodišnjim parlamentarnim i predsedničkim izborima? Jeste li prepoznali sve lažove pre izlaska na biralište?… Pa nije valjda tako teško prepoznati lažova?…

Birajte do mile volje. I nemojte niko da vam sugeriše šta da nacrt… uradite sa sadržajem svojih listića kad izađete na glasanje. A? Šta? Već ste bili? Svaka čast. Ja se još dvoumim između kandidata.

Koga biste od ovih najradije izabrali?

Kako se pravi popara

Nađite komad suvog hleba, isecite ga na kockice i pustite da se još prosuši. Možete čak da ga dosušite u rerni, ako imate struje. Posle stavite malo vode na vatru, posolite i dodajte kocku putera… hm, kocku margarina… ama, kašičicu masti. Kad provri, dodajte malo mleka, ubacite hleb toliko da ogrezne i sačekajte da opet provri. Dodajte malo švapskog sira koji ste napravili od pokvarenog mleka. ako niko ne gleda, dodajte i malo skorupa sa mleka koje se još nije pokvarilo. Ili kiselog mleka.

Ama, dodajte bilo šta što će tu masu učiniti jestivom; najbolje bez dodataka, navikavajte se polako na pripremne radnje za ulazak u EU. I pazite da se ne ispečete: jedite kad se malo ohladi. Najbolje je jesti drvenom kašikom iz zemljane posude.

Iduće nedelje bismo mogli da krenemo sa katalogizacijom jestivog šumskog i livadskog korenja.

Pazi samo fotku:

A ovde ćete naći i fotku pune veličine.

Reč je o pozdravnom letu šatla Enterprise, onog koji nikad nije leteo u svemir, iznad Menhetna. To ga NASA predaje muzeju vazduhoplovstva koji se nalazi negde uz reku Hadson, na nekom rashodovanom nosaču aviona.

Dobre navike nastaju tamo gde se pruža otpor iskušenju.

Vest je osvanula kao čudo. Ali, pokazaću vam da ni o kakvom čudu nema govora.

Trogodišnji klinac iz Kine je težak 60 kg, što ga čini otprilike pet puta težim od prosečnog vršnjaka. Rođen je kao normalna beba, a onda se provalio sa tri meseca života i od onda samo jede i jede. Za obrok pojede više nego njegovi roditelji zajedno. Pokušavali su roditelji svašta, ali kad nema šta da jede, mali se dere i plače, pa nemaju kud.

Zašto bi to bilo čudno? U Srbiji ima još boljih primera. Firma osnovana u januaru, učestvovala na tenderu u martu, kupila pola državne firme u septembru, u novembru prodala nerentabilni deo imovine državi za veće pare nego što je kupila sve. I već sledećeg januara pokaže prst ponosno podignut u pravcu neba na svaki upit javnosti o poreklu novca.

Tri su problema u ovoj priči. Prvi problem je što je to parafraza koju ste do ovog časa smatrali istinitom pričom. drugi problem je što ćete i preko te činjenice opet pomisliti na neku kompaniju čija priča neodoljivo podseća na ovu. A treći problem je što kad bih sakupio vaše rezultate, na tom spisku bi se našlo desetak firmi koje bi očigledno pokazale obrazac da zaista nije važno ko će pobediti na izborima. Kako god okreneš, najebali smo, jer ovima još uvek nije dosta.

Kakve to veze ima sa debelim mališanom? Prekasno je da vam objašnjavam.

Keith Moon, legendarni bubnjar grupe The Who, preminuo je davne 1978. godine. No, to nije smetalo organizatorima XXX Olimpijade u Londonu da ga stave na VIP listu zvanica na svečanom otvaranju. Doger Daltrey poručuje organizatorima da ništa nije nemoguće: neka oni za svaki slučaj pripreme sto na tri noge bez ijednog čavla, malo sveća i staklenu kuglu, pa ćemo videti šta se može.

Prilog koji sam dobio od Borisa:

Bog je ljubav.
Ljubav je slepa.
Stivi Vonder je slep.
Dakle, Stivi Vonder je Bog.

Rekli su mi da nisam niko.
Niko nije savršen.
Znači, ja sam savršen.
Ali, Bog je savršen.
Znači, ja sam Bog.
Ako je Stivi Vonder Bog,
ja sam Stivi Vonder.
Bože, što sam slep!

Da se preslišamo.

Koju god odluku da ste doneli, čestitam.

A ako vam se ne jede popara, i to je u redu. Sedite i razmislite šta ćete, jer vašu penziju neće imati ko da zaradi.

Možda vam se to sve čini kao iluzija, a možda i kao neka nadstvarnost. Kako god, neki će na slavski ručak, a neki će da poste jer nemaju izbora. Vi ste pred računarom, što znači da se ili spremate za ručak ili ste već ručali. Nadam se da ćete iz ovog dana izaći mirne savesti jer niste birali između većeg i manjeg zla, nego ste svojim delom nad listićem nagovestili ono što će se desiti tokom sledećih izbora.

Pa, ako je tako, prijatan ručak vam želim.

$#$

Bravo. živeli, bravo, bravo, živeli. I tako to. Pa da vidimo ko će ispasti usranko.

A sada, ponesite bojice na glasačko mesto i gledajte šta ćete.

Opet jedna iz arhive. Ama, kako da je zaobiđem? Tradicija je to.

Ajd’ sa mnom da lovimo zlatni sat, rekoh Marinku. Zagrabi on tako moj stari fotoaparat, pa se dade u lov na čudesno svetlo sa mnom. A onda sam se setio da sam na mestu nedaleko od odredišta za taj dan, gotovo na isti dan prošle godine, uhvatio siluetu na kojoj je Marinko odigrao glavnu ulogu. I tu mi pade na pamet šta treba da odradim za potrebe ovog projekta.

Ajd’ da ti pokažem kako se izvede silueta, rekoh Marinku. I ulovih jedan špil, nije da nisam. A pošto imam ideju da ponovim neke fotke iz prvog ciklusa, to biram ovu za ovaj put:

(pogledaj veću fotografiju)

Posle je Marinko govorio da je trebalo da se očešlja… Ali da se očešljao, onda bi mu smetalo nešto drugo… Tek, ispade kako ispade. Čak nisam morao mnogo ni da dopingujem kontrast, boje i oštrinu – namestilo se valjano kad sam izmerio svetlo tačno nad Suncem.

Presuda: mišn akomplišd.   Mogu reći da sam apsolvirao ovu temu. A ako vas zanima kako da izvedete sličnu fotografiju, upućujem da naučite kako se izmereno svetlo fiksira za sledeći snimak (hint: potražite dugme sa zvezdicom, verovatno ga imate na svom aparatu). Dakle, trik je da najpre izmerite svetlo nad najsvetlijom tačkom u kadru (ako je to Sunce, onda merite na ivicu diska, da ne preterate), a onda uhvatite fokus nad osobom ili objektom u prvom planu, gađajući opet ivicu siluete na licu. Kasnije u postprodukciji pojačajte crne, podignite zasićenje boja do granice ukusa i popravite ako šta treba.

Biće to ono pravo.

Najsmešnije: ovo je samo pola originalne grupe 10cc – kad su se rasturili posle petog albuma, Gouldman i Stewart su ostali da čuvaju stari brend, dok su Godley i Creme kreirali nešto… Nešto isto. Nikad mi neće biti jasno zašto nisu prevazišli svoju sujetu. Mogli su da budu još veći, samo da su prepoznali da nije najvažnije ko je glavni. Pozabavićemo se tim pitanjem uskoro.

Jedino ne znam da li je potrebno da se pre toga pričestite. Nije zgoreg da pokušate ni to.

Ne, nije mi suđeno da se bavim Mesecom, ali… Večeras odradih izviđanje fotoaparatom.

U subotu je pun mesec, čitam negde. Pa još Mesec u perigeju, najbliži Zemlji ove godine, biće veći nego inače. I tako, došlo mi večeras da se okušam u fotografisanju meseca, jer najzad imam resurse za to. I uz malo igre i jak rad makazama, dobio sam ovo:

(pogledaj veću fotku)

Zapravo, veću fotku ne moraš da gledaš, jer sam je izveo iz kadra koji je na 1200 tačaka ove slike izveden na na 2400 čisto iz fazona, alatljikom koja služi takvim poslovima (štampari to koriste intenzivno).

Priča o slikanju Meseca nije bogzna kako zanimljiva. Najvažnije je prepoznati da tu prolazi samo brza ekspozicija, a da fotoaparati luduju zbog drugačijeg merenja svetla, pa je poželjno raditi u ručnom režimu izbora parametara… Empirijski sam došao do f/8 uz 1/160 sekundi ekspozicije na ISO 100 (radio sam sa tronošca i išlo je lako). Bolje nije moglo, ovo je puni zum mog objektiva. Za čestito slikanje Meseca valja imati pristojno jak teleobjektiv, recimo 300 mm. Ali dobro, bar sam naučio šta mogu, a šta ne kada je reč o toj temi.

Presuda: mišn akomplišd.   Fotka je takva kakva je, viđali ste vi to i bolje. Ali, imam čestit kadar, bez obzira na to što je izrezom sveden sa preko 5000 tačaka na 1200 tačaka.  Bilo je važno izvesti pravilnu ekspoziciju, a to nije omanulo.

Idemo dalje.

Danas je “Star Wars day”. Izgovorite na glas gornji naslov i biće vam jasno…

Moj prvi kontakt sa SW univerzumom nije bio film “Nova nada” (zvuči li vam čudno – niko koga poznajem nije ga zvao tako, već prosto “Ratovi zvezda”), niti “Imperija uzvraća udarac”, već strip napravljem po ovom drugom filmu. Izašao je u “Politikinom Zabavniku”, tradicionalno u sredini, crno-bela štampa.

Odmah iza je usledila distribucija po bioskopima – prošlo je više od 30 godina od tada, ali sećam se da je gužva bila tolika da drugari i ja nismo uspeli da dobijemo vezane karte, već smo sedeli na različitim krajevima sale. VHS u to vreme još uvek nije bio u ekspanziji te je trebalo da sačekam nekoliko godina da bih odgledao prvi film iz originalne trilogije – mislim da sam čak pogledao i “Povratak Džedaja” pre njega. Ne znam tačan razlog zašto sam inicijalno propustio da pogledam prvi deo u bioskopu, ali ako je premijera u ovim krajevima bila ne mnogo posle one svetske, verovatno je uzrok ležao u činjenici da sam tad imao 6 godina.

A onda su došle devedesete, i Lukas je počeo da divlja.

Krenulo je retuširanjem prva tri filma. Bila je ’97 godina, Internet je bio u povoju, te na njemu nije bilo mnogo informacija o pomenutoj akciji, ali mi je distributer blagoizvoljevao uvaliti kompletan propagandni materijal, sa sve slajdovima “pre i posle”. Tada sam vodio časopis “Mikroračunari” (ovde bi trebalo da ide link, ali izdavač sistematski negira taj projekat i ponaša se kao da je IT izdavaštvo u Srbiji počelo časopisom “PC World Yugoslavia”) i taj materijal je zgodno došao za članak o ulozi kompjutera u filmskoj industriji.

Iz vizure gledaoca… svi smo popi poludeli kada je neko primetio da je u “ispeglanoj” veziji Episode IV izmenjena scena u kantini tako da Greedo sad puca prvi! Jednim potezom elektronske četkice Lukas je perfidno pokušao da opravda Hana Soloa tako što je u novoj verziji kreirao situaciju gde je izgledalo da je Han bio prinuđen da ubije Greeda u samoodbrani, umesto da ga je ‘ladnokrvno preventivno roknuo kao što je bio slučaj u originalu. Fanovi su poludeli i pokrenuli akciju “Han shot first”. Lukas se pravdao do neke mere, a onda je valjda i sam shvatio da je preterao, te je u DVD izdanju iz 2006. vratio situaciju u kojoj Han puca prvi (pa je čak i na snimanju onog promašaja od poslednjeg Indijane Džonsa nosio majicu koja podržava ovu akciju fanova).

Već kada pominjemo fanove… Preskočiću lamentiranje o novoj trilogiji i mojim razočaranjem stavljanja tehnologije ispred priče (da ne pominjem šok kada sam video da strah i trepet mog detinjstva, Dart Vejder, plače kao neka curica na kraju trećeg dela), nije vredno ovog elektronskog mastila. Umesto toga, počastiću vas trejlerom filma “Fanboys”, sjajnim ostvarenjem “road movie” žanra o pohodu nekolicine fanova da pogledaju “Episode I” pre zvanične premijere:

OK, nova trilogija je iznedrila još jednu dobru stvar: igricu “Star Wars Starfighter“. Godinama nisam uhvatio džojstik u ruke zato što su simulacije letenja postale toliko komplikovane da je to prestalo da bude uživancija. U ovoj igrici, koncept je vraćen na staro dobro “levo-desno, gore-dole, dodaj i oduzmi gas, pucaj laserima i opciono raketama”. Milina jedna. Vraćao sam se ovoj igri godinama…

A onda smo Teodori kupili Xbox, za koji je pre mesec dana izašla igrica sa SW tematikom.

Šta da vam kažem, nadam se da me komšiluk neće videti kroz prozor kako u donjem vešu mlataram drškom od metle po vazduhu.

Romantično vreme perfektne muzike, u ono praistorijsko doba kada se muzika stvarala, a ne proizvodila.

Uspeo sam nekako da izbegnem ceo ovaj džumbus, tako da mi predizborno ćutanje ne znači baš ništa. Ali, nekako se ulučilo da primetim nešto. Pune trideset dve godine su prošle, a mi ne odustajemo: i dalje tražimo barona Minhauzena u ponudi potencijalnih vođa.

Kako da se ne setim ponovo? Moram. Red je, godišnjica je od smrti najveće multinacionalne utopije u istoriji ovog podneblja.

Sindrom barona Minhauzena je bio funkcionalan 35 godina kulta žive ličnosti i još oko pet ili šest godina posle, a onda smo brže-bolje krenuli u potragu za novim vođom. Da nađemo nekog drugog zbog koga ćemo i mi da izvodimo svoju decu sa jutarnje nastave kao što su nas izvodili i da mu tapšimo, mašemo zastavicama i bacamo cveće pod noge samo zato što je snažno primirje među plemenima nazvao bratstvom.

Ala smo ga našli. Pardon: ala smo ih našli. Svako svog. I svaki od njih otpoče gradnju nove kule u vazduhu. I to od krova nadole, bezbožnički i bez obzira na sve. Materijal su vadili iz blata i mešali ga sa krvlju. Podupirali kostima mojih vršnjaka.

Panta rei. U krug.

Da li smo sposobni da nađemo ijedan odgovor na ono što se oko nas dešava? Znate li za onu krilaticu da svaki narod zaslužuje svog vođu? Šta mislite, je li to istina? A šta biva kad narod shvati šta je zaslužio? Poricanje je oduvek bilo u modi. A kad poricanje preuzme primat, onda lete glave. Bilo je toga i ovde, samo malčice odloženo. Iz zaleta. Sa ciljevima koji još nisu dosegnuti.

Kad prekosutra izađete na izbore, prisetite se da tema na crtežu ne mora da bude muškog roda. Štaviše. Ako vas iko ikad upita, a vi mu kažete zašto baš tako, postupak ćete najbrže objasniti krilaticama iz srpskog mitološkog rečnika.

Nego, da li ste smislili opravdanje za današnje postupke koje ćete izreći svojoj deci kroz dvadeset godina, onda kad vašim unucima više ne bude nimalo stalo do bilo čega, a vaša deca ne budu mogla da školuju vaše unuke?

Recite im ovako: proveli smo vek tražeći Vođu. Potrošili smo mladost, snagu, zdravlje, državu, društvo, infrastrukturu, ideje i perspektive u neuspešnom traganju za novim baronom Minhauzenom. Oni za koje smo mislili da su sposobni da drže sami sebe u vazduhu, i nas zajedno sa sobom, nisu to zaista mogli. A mi smo graktali da oni to mogu. Uvek se ispili neki novi koji za sebe kaže da to može. A glupi puk poveruje.

Sebe za kosu, pa u vazduh. Jer za drugačije nikad nismo znali.

Bićemo jaki za ono što dolazi. Panta rei. U krug.

Neko će reći da nema za koga da glasa, jer su svi oni isti. Ali…

Da li neko od vas zna koliko ima predsedničkih kandidata na ovim izborima? Nisam slučajno onomad pomenuo tačan broj! Al’ dobro. To ste možda i znali.

A da li neko od vas zna koliko ima lista na parlamentarnim izborima? Olakšaću vam i dati link (ako ne i konkretan odgovor), pa da ne morate (sami) da otvarate novi prozor browsera.

Pa dobro. I šta onda? Mislite da nam i nije neki izbor? Mislite da je svejedno za kog ćete glasati? Mislite da su svi oni isti? Kome god da damo glasove sklopiće dil se sa onima kojima nikako ne bismo dali glasove, a sve samo da bi došli na vlast (ili ostali na njoj), je l’? Principom vođen čovek najčešće ostane gladan, pa što bi se njime vodili političari (većina verovatno i ne zna šta princip znači).

Ne bih trošio redove i prostor između njih tezama šta ako se ignorišu izbori, šta ako se precrta listić, šta ako ovo i šta ako ono. Nadležni su ispirali svoja usta i naše uši teorijama, verovatnoćama, procentima,… Mnogi će reći da na ovim izborima baš i nemamo pravog izbora.

Ali, baš ovo nemanje izbora nas vraća na naslov ovog priloga – da li smo zaslužili da imamo izbora? Šta smo učinili da bismo zaslužili izbor, da bismo imali bolje političare (uz pretpostavku da je tako nešto moguće)?

Postoji još veći problem. Možeš prepoznati, pa i naučiti. Pitanje je šta ćeš preduzeti. Pitanje je u šta ćeš poverovati. Imaš još dva dana da doneseš odluku.

A sad nazad u kolotečinu. Pre toga, da malo proberem po skorašnjoj arhivi, jer fotke uhvaćene trećeg maja nisu za javnost.

Ako ste skloni fotografskom izrazu, konstanta u životu glasi: gledaj, gledaj i gledaj, hvataj prilike i pomeri dupe da uhvatiš dobar kadar. Pre četiri dana, jedan kadar mi se tako dobro namestio da nisam mogao da odolim. No, znao sam da će samo jaka postprodukcija možda uspeti da pretvori uhvaćeni kadar u nešto zanimljivo. Tako i bi: kad sam došao do zaključka da ću u postprodukciji moći nešto da uradim (i to tek kad se vratim kući), odlučio sam da uopšte štriknem ovo:

(pogledaj veću fotografiju)

Sedeli smo na nekakvom geštalt-skupu unutar tvrđave Fetislam u Kladovu i upijali izdašne zrake toplog sunca. Na obližnjem puteljku od cigle, kuda inače prolaze automobili koji oštećuju taj put i niko se ne brine zbog toga, neke devojčice su nacrtale školicu i posle skakutale po njoj. Nisam hteo da uznemiravam decu, ali kad su otišla, nisam odoleo, nego sam prišao i štriknuo tu scenu. Posle sam se mučio da izvučem sliku tako da se crtež intenzivno vidi. I uspeo sam u tome.

Presuda: mišn akomplišd.   Ne samo da sam našao intrigantnu scenu, nego sam u samo dve ekspozicije uspeo da uhvatim esenciju tog mesta. A onda sam u postprodukciji izvukao ključni detalj koji je inače bio nedovoljno naglašen na prirodnom svetlu.

Bila je ovo simbioza produkcije i postprodukcije u službi ideje koja je sačuvana sve vreme od uzimanja aparata u ruke do časa kad sam podelio fotku sa vama. Drugim rečima, fotka je ostvarila svrhu.

Život je lep. Život je sjajna stvar.

A onda sam lovio kamene glave po Đerdapskoj klisuri… Kad prvi put ideš nekim putem, pa još imaš volan u rukama, onda saputnici moraju da budu tolerantni: zastajkivanje je uobičajena tehnika nas koji volimo da handlujemo fotoaparate u svakoj prilici…

Uglavnom, Đerdapsku magistralu sam upoznao tek prošle godine, ali tek od onog izlaza s puta od Negotina, kada smo izašli na Donji Milanovac. I onda ono sranje od puta sve do Golupca, daleko mu lepa kuća. Posle uživanja kroz Rumuniju, agonija kroz Srbiju. Toliko smo mimo sveta da to ni trojica onih pijanih glavonja što su se rodili pre roka neće ispraviti.

Ali zato ima iznenađenja uz put, poput ovog:

(pogledaj veću sliku)

Prvi čestit parking-vidikovac na putu od Kladova ka Donjem Milanovcu je onaj sa kojeg vidite ulazak u Kazan. Sledeća stajanka otkriva glavu dačanskog kralja Decebala klesanu u kamenu. To je najveći kameni lik u Evropi, nastao u periodu 1994-2004. godine, što je inicirao neki moj zamalo-pa-imenjak. Gle detalj:

No, moj zadatak je bio da uhvatim čestit snimak u golo podne. I opet, pouzdao sam se u mogućnost da iz tamnog izvučem detalje, a da kontrast izazovem u naknadnoj obradi. Tako i bi.

Presuda: mišn akomplišd, ali labavo.   Osim turističkog škljoca, nema tu mnogo ni ideje, ni obrade, ni prilike da se načini nešto kreativno. Istu ovakvu fotografiju, koristeći sličnu opremu, načiniće mrzovoljni Srbin, veseli Nemac i posvećeni Japanac. Takvo fotografisanje je trivijalno, mada ponekad nužno, jer jedina alternativa jeste da do fotke uopšte ni ne dođe. Sačuvao sam šta sam mogao tokom slikanja i zato ispade pozitivan rezultat. Loše doba dana za slikanje – bez obzira na činjenicu da ja ne bih čekao sledećih šest sati na povoljno svetlo – te rezultat nije ni mogao da bude bolji.

Svejedno: overio sam i to.

A onda, posle tri dana gledanja u Dunav, usledila je vožnja Dunavom…

Kada je svetlo oštro, snalaženje je moguće ukoliko slikate iz senke ili ka senci, držeći se neutralnih uglova. Kada u formulu nemogućeg fotografisanja dodate odsjaj od vode, a nemate polarizacioni filter (kao što ga ja još uvek nemam, mada ću ga imati uskoro), tada slikanje sa broda nasred reke u jedanaest sati prepodne po prvomajskom danu bez oblačka znači mission impossible. Ali, uspeo sam da baš najtežu scenu izvedem kao možda najzanimljiviju fotku od pedesetak koje sam načinio vozeći se brodićem po Dunavu.

(pogledaj veću fotografiju)

Vozili smo se rumunskom stranom, pa sam dosta slikao po brodogradilištu u Drobeti Turnu Severinu (treće po veličini rečno brodogradilište u Evropi). Ajde-de, slike koje sam odradio kad je ugao sunca bio poželjan lako sam obradio; one gde sam se borio protiv sunca išle su malo teže. Uzdao sam se u već prepoznatu dobru dinamiku mračnog dela, pa sam pazio da merim najsvetlije delove kadra pre nego što bih fokusirao (dvofazno merenje; jako korisna tehnika!) i nadao se da će RAW format sačuvati šta treba, a Lightroom pomoći da se izvučem. Tako i bi: par fotki koje su zamalo otišle u kantu za smeće bile su sačuvane uz pomoć preseta koji simulira HDR fotografiju. Proučio sam taj preset da znam za ubuduće…

Presuda: mišn akomplišd.   Dobio sam scenu sa razglednice – više se nije ni moglo u tim uslovima – u kojoj postoje dominantni detalji i efekat vibrantnog vazduha koji je odgovarao onom kakav je vazduh nad Dunavom tog prepodneva zaista i bio.

Premišljao sam se da napravim tešnji kadar, ali sam odustao od toga: nema potrebe od široke i prostrane scene praviti tesnu.

Nije da nije, vožnja mi je prijala: imam nekoliko zanimljivih fotki, a čak ni lenji konobari na brodu mi nisu pokvarili raspoloženje.

A onda opet korak po korak, nogu pred nogu… Dok ne uhvatiš esenciju zlatnog sata. I to na obali Dunava koji nikad nije lep i plav, ali je ponekad lep i zlaćan.

Jednom davno, pročitao sam ko zna čiju misao da fotografija počinje tako što vidiš kadar koji se ukazuje pred tobom. Ako ga drugi i ne vide, tvoje je da ga prepoznaš, uhvatiš i predaš svetu da vide i drugi…

I tako, šetajući kejom u Kladovu u predvečerje, jednog časa ugledam neodoljivo zanimljivo prelivanje dve boje zapadnog neba, i to tačno u zoni objekta na koji može da se spusti pogled:

(pogledaj veću fotografiju)

Ovde nema šta da se kaže osim toga da sam jedno hteo, a drugo usput naučio. Elem, hteo sam da se voda mreška, a ne onaj mlečni efekat koji nastaje dugom ekspozicijom. Najzad, tronožac mi je bio u kolima na parkingu hotela i bilo mi je besprekorno mrsko da se vraćam po njega. Bilo mi je mrsko i da tražim optimume, pa sam postavio režim ekspozicije, turio 1/125 s jer sam radio iz ruke i sa punih 85 mm zuma, pa sam usput stavio i aftamacki ISO faktor baš da vidim šta će da ispadne… Aparat je onda odredio f/5.6 (najveći otvor blende na toj žižnoj daljini) i prihvatljivu osetljivost ISO 800. I dobijem tačno ono što sam zamislio.

Presuda: mišn akomplišd.   Kao prvo, uhvatio sam te čudne boje, a kompozicija je takva da apsolutno vodim vaš pogled onuda kuda određuju detalji koje sam odredio. Posebni uspeh je to što sam uspeo da za nekoliko trenutaka odredim one tehničke uslove koji su me doveli do zamišljenog rezultata. Nije ta fotka ništa naročito, mada se može svašta naknadnom obradom (kojom se, osim izreza, nisam osobito bavio). Međutim, upamtiću je kao jednu od prvih koje sam dobio tako što sam konačno ovladao (bar nekim) resursima i iskoristio ih da dobijem valjan rezultat.

Napredujem…

A onda smo sišli s puta u nekoj zabiti, pa išli do kraja puta, a kad je nestalo puta, nastavili smo pešice kroz šumu, preko brda…

Jasna i ja volimo da tumaramo Srbijom, pa koristimo prigode da vidimo nešto što se ne može videti svaki dan, pogotovo kada je reč o mestima koja nisu usput. U Negotinu smo popili kaficu sa princes-krofnom prošle godine, ali od Negotina ka Kladovu ide samo ko mora. A ovog puta smo baš tuda, pa smo prošli Brzu Palanku, pa onda skrenuli ka manastiru Vratna. A nedaleko odatle, u kanjonu reke Vratne, nalaze se Vratnjanske Kapije, prirodni fenomen koji treba da vidite svojim očima. Ovo napominjem upravo pre nego što vam pokažem ovu fotografiju:

(pogledaj veću fotografiju)

Da, pogledaj veću fotografiju. Dao sam sebi u zadatak da nekako predstavim tu grdosiju od prirodnog luka i jedva sam uspeo. Ta tufnica na slici je Jasna°, u sredini slike je i tu nema distorzije zbog širokog ugla u objektivu. Kako veli Vikipedija, Velika prerast ima otvor širok 23 metra i visok 26 metara, a svod iznad otvora se pruža uvis još 30 metara. E, zbog tih 30 metara koje ne vidite na ovoj slici, presuda mora da bude stroga.

Presuda: mišn not akomplišd.   Kad praviš umetničke slike, pravi ih. Kad praviš razglednice, pravi ih tako da se vidi sve što je važno. Ja, zapravo, imam sliku cele Velike prerasti, ali je toliko pretrpana drvećem u prvom planu da to izgleda odveć ružno; ovo je jedna od retkih fotki sa tog mesta gde sam mogao da uhvatim koliko-toliko čist kadar. To nije bilo dovoljno. Možda sam mogao i bolje. Ovo “možda” je drugi razlog za “mišn not akomplišd”: ili znaš ili ne znaš šta si mogao da uradiš. Bolje je kad znaš. A meni je duša bila u nosu od pentranja i nije mi bilo do velikog istraživanja. Eto ti ga vraže, baš sam mogao bolje da iskoristim priliku.

Međutim, ja sam to video. Preporučujem svakome da ode tamo i vidi svojim očima.

________
° “Je l’ ti to mene mećeš na blog? Ama, jesam li ja rekla da… A, šta? A, pa dobro onda ako je za potrebe proporcije. Sreća da sam bila u crvenim pantalonama, pa se primećujem na slici. Kaži tamo da sam visoka 168 cm, da ne misle da sam tamo neki patuljak…”

A onda sam krenuo na put, stigao na odredište, isključio sve osigurače osim dva (jedan za preživljavanje, drugi za fotografiju) i prošetao vukojebinom većom od Kikinde…

Kako je dobro provesti nekoliko dana offline. I da znate, anin netbook je bio u mom rancu, hotelski wlan je imao punu snagu signala u nađoj sobi, a mene toliko bolelo uvo za Internet da to nije normalno. I prvog kasnog popodneva, tokom šetnje metodom “kud me noge nose”, naletim na veoma paradigmatičan objekat nasred trotoara:

(pogledaj veću fotografiju)

Sad će vam ovo zvučati kao pričanje bez veze, ali neka bude: teško mi je da objasnim kakav spokoj sam osetio kad sam ugledao tu klupu. Možeš misliti, klupa kakvih ima na sve strane, potpuno obična stvar. Čak nisam ni seo na nju. Ali kasno popodnevno sunce me je punilo endorfinom, hodao sam lagano kao da nemam pametnija posla u životu, a onda sam se setio da u ruci držim fotoaparat, pa sam se vratio pet koraka i napravio ovaj škljoc. Danas sam obradio tu fotku: išao sam po instiktu i dobio ovo što vidite. Čak nije ni bitno da vidite veću fotku, osim ako vam je stalo da proverite da li je moguće da nisam isklonirao zgužvani komad papira iz levog naslona za ruku (verovatno paklica od cigareta). Da, moguće je.

Presuda: mišn akomplišd.   Ovakve fotografije uspevaju bez naročitog truda samo ako znate da nije slika najvažnija, nego usporenje.

I tako sam našao miran čas u Kladovu.