Jesmo li pametniji od Galileja?

Da li prosečan Homo Sapiens ima prava da se smeje Galilejevim eksperimentima sa strmim ravnima i loptama?

I kao što rekoh onomad, jedna grupica dobrih momaka (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi) često se okuplja u blizini Suštine pasijansa. Budno motre šta se dešava i često komentarišu priloge. Imaju peh da pretežno misle svojom glavom, pa traže mesta na kojima se takva mentalna disciplina smatra vrlinom, a ne manom. Sa zadovoljstvom primećujem da im Suština pasijansa odgovara u takvom nastupu. Tu i tamo ih malo žacnem da posvete svoje razmišljanje ovome ili onome i da to pretvore u saradničko pisanije. U poslednje vreme ne moram ni to: sami prilože.

Ovoga puta, gostujući autor priloga je Miloš Babović.

- * -

Galileo - Nastupao je naučnim mišljenjem o svetu oko sebe u vreme kada je to bilo ravno zločinu.

Prvi moderni naučnik u istoriji, Galileo Galilej, u svoju monumentalnu knjigu Dijalog o dva glavna sistema sveta je uneo divnu poetsku sliku Nojeve barke koja pliva po moru i na kojoj se život odvija potpuno isto kao na kopnu – pušteni sa iste visine, kamenje i pera padaju na podlogu u isto vreme; voda se smrzava na nula stepeni Celzijusa; kompasi pokazuju isti sever. Ovaj tip ideje je sačekao dr Ajnštajna da dobije svoje ime: misaoni eksperiment (Gedankenexperiment). Provera ideje je sačekala gospodina Stivensona da nam podari parnu lokomotivu. I tako, mic po mic, ovu ideju sada stalno testiramo. Dok se vozimo auto-putem (ka Budimpešti ili Beču, svejedno je), deca na zadnjem sedištu prave isti džumbus kao i u stanu. Studentarija izvodi iste kerefeke, bili u Hajd Parku ili u vozu (u Inđiji ili Kalkuti, opet svejedno). I samo zato, sada je prosta i očigledna činjenica da se zakoni fizike ne menjaju pri ravnomernom kretanju (očigledna do te mere da se uči u osnovnoj školi) – u vreme Galileja bila je to nečuvena ideja za koju je bio potreban veliki um.

Albert Ajnštajn - ispade čovek kriv za to što je dosegao misao koju malo ko može da razume.Najveći među velikima, Albert Ajnštajn, 1905. godine piše svoje epohalne radove, u kojima oslobađa fiziku bizarih fatamorgana: ograničava maksimalnu brzinu kretanja na brzinu svetlosti, postavlja temelje kvantne mehanike i izjednačava masu i energiju, usput rešavajući konkretne fizičke probleme (Braunovo kretanje i fotoelektrični efekat).

(Nota bene: baš što ne treba da mislimo kako je sve ove stvari izmozgao dobroćudni čičica – jer nije, do njih je došao razbarušeni mladić koji nije imao ništa protiv piva i zgodnih ciriških cura – tako ne treba da mislimo da su ti radovi bili savršeni; oni su puni svežih ideja koje su drugi elegantno uobličili u formu koju danas poznajemo, npr. četvorodimenzionalno prostorvreme je matematička formulacija Specijalne teorije relativnosti koju je predložio Ajnštajnov profesor matematike Minkovski).

Plasma ball - demonstracija funkcije elementarnih česticaOvi radovi su bili teorijsko tumačenje nekoliko fizičkih fenomena koji tada nisu imali svoje objašnjenje – u tom smislu nisu ni blizu strahovite Galilejeve ideje. I opet, sve su ovo danas proste i jednostavne stvari: svi znamo da postoje elektroni, protoni i neutroni – možemo da ih vidimo bilo na fotografiji, bilo posredno (kineska Plasma Ball igračka je odlična za te stvari); gde god mrdnemo, fotoćelije nam otvaraju vrata; umočeni smo u živo blato elektromagnetskog zračenja raznih javnih i medijskih servisa i mobilnih operatera, koje lovimo gomilama antena.

Međutim, par godina kasnije Ajnštajn piše članak u kome misaonim eksperimentom baca čoveka sa vrha zgrade. Surovo, ali isplativo, jer za cenu jedne verovatne (ali srećom samo zamišljene) smrti, dobijamo novu strahovitu ideju: kao što nema razlike između stajanja i konstantne brzine, tako nema razlike između konstantnog ubrzanja i gravitacije. U to vreme, ideja je bila toliko bizarna da niko nije Bestežinsko stanje kao praksa, a ne misaoni eksperiment. Nekima od nas će i ovo ostati samo misao.obratio pažnju na nju sledećih osam godina. Danas imamo avione, pa umemo da simuliramo bestežinsko stanje baš kao u Ajnštajnovom misaonom eksperimentu: pustimo ga da slobodno pada, i pazimo da nam ne odlete ključevi. Da ne govorim o liftovima i ljudima sumnjivih mentalnih stanja.

Ekvivalentnost ubrzanja i gravitacije, plus činjenica da se oblik površine kreveta menja kad neko na njega sedne (i to proporcionalno količini holesterola u krvi sedaoca), dovela je Ajnštajna do spektakularne Opšte teorije relativnosti. I… Ovde dolazimo do tačke gde nas reči napuštaju, jezik se zapliće. I najumniji među nama se i danas, 86 godina kasnije, bore sa njom. Mi ostali Opštu teoriju ne učimo u školi; do nje se stiže tek u akademskim stratosferama. Izgleda kao da nemamo ništa od te Opšte teorije relativnosti, čim o njoj ništa ne znamo. Da, ona je objasnila Merkurovo orbitalno krivudanje; zbog nje svetlost zvezda hvata krivinu kad prođe blizu Sunca; čak predviđa da Zemlja svojom rotacijom povlači prostorvreme sa sobom (nota bene: provera ovoga je trajala 40 godina i bezuslovno je najmonumentalniji eksperiment u istoriji ljudskog roda), pa šta sa tim?

Od vas niko ne traži da razumete Opštu teoriju relativnosti. A manite se i osporavanja, pošto je ta teorija direktno pretvorena u nešto što možda koristite svaki dan - GPS.

Eeeee, pa evo šta: imate li GPS? Imate, dabome; ko zna, možda i u telefonu. Radi dobro, jel’ da? Jeste, cica koja priča ulice ama stalno pogađa. Čudo jedno… Koje može da realizuje samo onaj ko zna Opštu teoriju relativnosti. Štos je u tome što GPS sateliti i GPS prijemnici moraju da imaju sinhronizovano vreme. Ali sat na Zemlji miruje u odnosu na one u orbiti, i umočen u gravitaciono polje Zemlje koje je na površini snažnije nego u orbiti. Po Specijalnoj teoriji relativnosti, sat koji se kreće sporije otkucava nego onaj koji miruje. To svi znamo, paradoks blizanaca, blabla. Ali, po Opštoj teoriji relativnosti, sat koji se nalazi u jačem gravitacionom polju sporije otkucava. E, to nismo znali. A GPS satelit se nalazi u orbiti, dakle, njegovo gravitaciono polje je slabije. Tako, njegov sat u odnosu na naš malo ubrzava, pa malo usporava… i nakupi se toga 30 milisekundi za jedan dan. I već ta greška se pretvara u zemaljske metre.

Nastavak priče je sociološki fenomen: te metre naučnici u UN tvrdi da je ovo prosečan Homo Sapiens.Ženevi zaborave, objave vest, svi skoče, onda ih se Holanđani sete, e tu niko ne skoči. Zlurada smo vrsta, ali to je druga priča.

Nego, šta beše tema, da li smo pametniji od Galileja? Da li prosečan Homo Sapiens (Kinez koji govori mandarinski i radi u uslužnoj delatnosti, kako kaže UN – ma sigurno postoji i u vašoj ulici bar jedan) ima prava da se smeje Galilejevim eksperimentima sa strmim ravnima i loptama? Ne. Mi smo samo obrazovaniji.

- * -

E, tako se to radi. Miloše, skidam kapu.

$#$

• Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Komentari, Pisanije i označen kao , , , .
• Overite permalink.

2 komentara na Jesmo li pametniji od Galileja?

  1. Uzvratna referenca: Pozdrav još jednom saradniku | Suština pasijansa

  2. Uzvratna referenca: Kako biti obrazovaniji od Galileja? (Uvod) | Suština pasijansa